Виртуено није реално

Аутор: Нађа Мацановић, ученица 7/2 разреда

  

Учење је озбиљна игра,а пројекат ''Мудрији заједно'' је у нашој школи спроведен да нам покаже како да учење претворимо у забаву. У оквиру овог великог пројекта одрађено је много занимњивих истраживања.

Ми смо овде да вам представимо пројекат ''ВИРТУЕЛНО НИЈЕ РЕАЛНО'', који су урадили ђаци VII/2 и V/2 уз помоћ својих разредних старешина, да би нам доказали да ствари које се приказују на интернету не морају у стварности да буду исте.

На часу смо прошли кроз разне теме, а продукти наших истраживања су били разноврсни- од глуме до анкета, лизалица са разним поучним порукама, прављења фајлова, кратких  филмова који се тичу заштите деце на  интернету... Прошетали смо школом и питали ученике ових одељења како су они доживели цео тај пројекат и какву су улогу имали у свему томе. Па да видимо какве су одговоре дали на сва наша питања!

Са нама је ђак седмог разреда Вук Радовановић.  Вуче, реци нам како си се ти провео на овом часу и како ти се уопште допао пројекат ''Виртуелно није реално''?

- Провео сам се одлично. Мислим да би требало да имамо више таквих часова, где можемо да прикажемо шта смо све научили истражујући, а  успут да се и забавимо. Било ми је драго да учествујем и у глуми и у прављењу Кахут анкете.

Са нама је још један од учесника, Лука Гајић.

- Можеш ли нам рећи како си ти схватио ово истраживање? Шта је за тебе ''Виртуелно није реално''?

- То је важан пројекат који указује на важност заштите деце и одраслих од вируса и опасних сајтова.

Добро, а какво је твоје лично учешће у тиму?

- Правили смо флајере који су били  едукативни, а припремљени су како за ученике, тако и за родитеље и наставнике којима смо их дали. Садрже списак сајтова и информације за заштиту ученика. Поделили смо свим ученицима, наставницима и осталима који су присуствовали, да би што боље били упућени у тај виртуални свет који нас на неки начин вреба.

Највеће одушевљење изазвала је мала представа коју су направили ђаци седмог разреда са својим наставницима. Са нама једна од учесника Јована Тапић. Јована можеш ли нам нешто више рећи о глуми?

- Постојало је две стране приче. Једна је била лоша и она прича о новој девојчици у школи, коју остала деца не прихватају, родитељи, презаузети својим интересовањима и обавезама, не обраћају пажњу на њу и на њене проблеме, а све што се дешава у школи њихов разредни прихвата  као дечије шале и игре. Девојчица нема са ким да се дружи и у виртуалном свету, преко интернета упознаје непознату особу, која се лажно представља. Али она није размишљала о томе. Отишла је да се види са њим и нестала. Друга страна приче представљена је кроз снимњен видео, као супротност првој причи, са складном породицом, разредним старешином пуним разумевања и, наравно, срећним крајем.

Поред мене је ученица петог разреда Лена Гајић. Шта ти је било најзанимљивије?

- Највише су ми се свиделе жабице, које смо направили моји другари и ја. Прилазили смо осталим учесницима, а на жабицама су била исписана разна питања у вези са употребом  интернета, нашом искреношћу према родитењима и пријатењима и времену проведеном на интернету.

Чули смо да су вам омиљене улоге биле оне које су играли наставници. Зашто су својим наступом однели убедљиву победу? Kако се ти зовеш?

- Ја сам Душан Kузмановић и глумио сам сина опседнутог игрицама. Највише ми се свидело што су наставници одлучили да глуме заједно са нама, а најзанимњивија нам је била свађа наставника. Било је чудно што су глумили и све су нас пријатно изненадили.

Али да не заборавимо на Ану Бранковић, која је била главна глумица. Ана, шта је било најтеже? 

- Можда је био најтежи почетак осмишљавања свега тога, и то да млађи учесници разумеју шта све ово значи. Већина њих није ни била свесна шта се све дешава на интернету и ко се све крије иза садржаја које претражују. 

Да ли мислиш да си заслужна за то што је час испао савршен?

- Па сви носимо те заслуге, сви који су учествовали, али највеће наши наставници који су све осмислили и чија је и била идеја да се наша школа бави оваквим пројектима. Тако да њима припадају највеће заслуге.

Да ли си извукла неку поуку?

- Па идеја пројекта је била та да научимо како да се понашамо на интернету. Родитељи морају да обраћају пажњу на своју децу и да поред свих својих брига, посла увек буду ту за њих. И, наравно, највећа поука из свега овога је ВИРТУАЛНО НИЈЕ РЕАЛНО и зато се чувајте!

Са нама је Теодора Радосављевић, такође ученица 5. разреда. Да ли би се бавила сличним пројектима?

- Да, бавила бих се. Била сам заједно са Леном водитељка тог часа.

Kристина, како су ти се допале анкете?

- Било је забавно. Пријавили смо се на апликацији кахут. Ученици 7. Разреда су поставили баш добра питања: шта радимо на интернету, колико дневно проводимо на интернету,омиљене апликације...Свашта смо сазнали о понашању наших вршњака.

И за крај смо их питали да ли би нешто променили у пројекту и већина је дала исти одговор.

- Било је сјајно, али бисмо променили крај скеча. Оставили су нас у неизвесности шта се догодило девојчици. Иако делује опомињуће, помало је нелагодно и узнемирујуће. Додали бисмо ту неки срећан крај.

Надамо се да сте и ви научили нешто из овога, као и ученици школе ''Иван Милутиновић''. 

''Ово је тек почетак, испред нас је још доста оваквих пројекта.''- рекли су ученици.